Majka Jugovića je bila žena koja je imala devet sinova i sve ih je izgubila u boju na Kosovo polju. Njena velika ljubav prema sinovima i bol zbog njihovog gubitka opevani su pesmi “Smrt majke Jugovića”.
Zbog velike brige za svoje sinove i nestrpljenja da sazna njihovu sudbinu majka je molila boga za oči sokolove i krila labudova. Bog je uslišio njenu molbu i poklonio joj ono sto je želela, jer je znao za njenu veliku tragediju. Kada je majka stigla na Kosovo i videla svoje sinove mrtve pretrpela je veliki bol, ali nije zaplakala. Bila je tvrda srca i odolela je tom velikom iskušenju. Kada se vratila u dvor i saopštila tužne vesti, svi su plakali osim nje. Slušala je glasan plač svojih snaja i gledala njihov bol, ali ni tada nije zaplakala. Ona je tugovala negde duboko u sebi. U noći bdenja konj njenog sina Damjana je zavrištao. Iako je znala zbog čega konj vrišti, želela je da joj neko skrene misli i kaže pogrešan odgovor kako bi joj bilo lakše. Zato je pitala da li je konj žedan ili gladan, a kada joj je Damjanova žena rekla da konj vrišti jer mu nema gospodara, majčin bol bio je još veći, ali je i njega izdržala. Sutra ujutro doletela su dva crna gavrana krvavih krila koji su ispustili ruku junaka u majčino krilo! To je bila ruka njenog sina Damjana i ona je podstakla majku na sećanje i razmšljanje o svojim sinovima. Njen bol je bio ogroman i nije ga mogla izdržati. Bio je toliko velik, da se nadula se i rasprsnula.
Ljubav majke Jugovića prema sinovima je bila ogromna, a bol zbog njihovog gubitka još veći. Iako je bila jaka i izdržljiva nije mogla da preboli smrt svojih sinova i njemo srce puklo od žalosti. Ljubav majke Jugovića prema svojim sinovima je simbol majčinske ljubavi koja nema granice i koja se ne može izmeriti.
Zbog velike brige za svoje sinove i nestrpljenja da sazna njihovu sudbinu majka je molila boga za oči sokolove i krila labudova. Bog je uslišio njenu molbu i poklonio joj ono sto je želela, jer je znao za njenu veliku tragediju. Kada je majka stigla na Kosovo i videla svoje sinove mrtve pretrpela je veliki bol, ali nije zaplakala. Bila je tvrda srca i odolela je tom velikom iskušenju. Kada se vratila u dvor i saopštila tužne vesti, svi su plakali osim nje. Slušala je glasan plač svojih snaja i gledala njihov bol, ali ni tada nije zaplakala. Ona je tugovala negde duboko u sebi. U noći bdenja konj njenog sina Damjana je zavrištao. Iako je znala zbog čega konj vrišti, želela je da joj neko skrene misli i kaže pogrešan odgovor kako bi joj bilo lakše. Zato je pitala da li je konj žedan ili gladan, a kada joj je Damjanova žena rekla da konj vrišti jer mu nema gospodara, majčin bol bio je još veći, ali je i njega izdržala. Sutra ujutro doletela su dva crna gavrana krvavih krila koji su ispustili ruku junaka u majčino krilo! To je bila ruka njenog sina Damjana i ona je podstakla majku na sećanje i razmšljanje o svojim sinovima. Njen bol je bio ogroman i nije ga mogla izdržati. Bio je toliko velik, da se nadula se i rasprsnula.
Ljubav majke Jugovića prema sinovima je bila ogromna, a bol zbog njihovog gubitka još veći. Iako je bila jaka i izdržljiva nije mogla da preboli smrt svojih sinova i njemo srce puklo od žalosti. Ljubav majke Jugovića prema svojim sinovima je simbol majčinske ljubavi koja nema granice i koja se ne može izmeriti.
Нема коментара:
Постави коментар